Odnos: obaveza ili užitak?

Ljudima je danas sve teže da budu u odnosu. Sve je teže podeliti svoje osećanje ili mišljenje, a još teže podneti mogućnost da druga osoba sa tim osećanjem ili mišljenjem neće biti saglasna.

Bivanje u odnosu sve češće se doživljava kao trpljenje nečega što stvara nelagodu, nesigurnost i frustraciju. I zaista odnos nosi i sve to. Ali istovremeno podrazumeva i prihvaćenost, sigurnost, uzajamnost, bliskost i osećaj da postoji neko sa kim možemo da delimo život.

Sve češće, međutim, kao da želimo samo drugi deo: želimo sigurnost, bliskost i sve benefite odnosa, ali bez frustracije koju odnos neizbežno nosi. A jedno bez drugog zapravo ne postoji.

 

Odnos bez frustracije nije odnos

Kada smo sa drugom osobom neminovno dolazimo u kontakt sa njenom različitošću. Ona ima svoje potrebe, želje, granice, tempo, iskustva i načine na koje razume svet. Ponekad se naše potrebe poklope, a ponekad ne.

Zato dobar odnos nije onaj u kojem se dvoje ljudi nikada ne razilaze, već onaj u kojem postoji dovoljno kapaciteta da se sa tim razilaženjem bude.

Jedan od najvažnijih aspekata dobrog odnosa upravo je kapacitet za reparaciju - sposobnost da kada dođe do nerazumevanja, povrede, konflikta ili udaljavanja, osobe mogu ponovo da uspostave kontakt i vrate stabilnost u odnos.

Tada konflikt ne mora da znači kraj. Već naprotiv, iskustvo da odnos može da preživi neslaganje i da nakon rupture ponovo postane siguran daje mu dubinu. Ne osećamo sigurnost zato što znamo da se ništa loše nikada neće dogoditi, već zato što imamo iskustvo da možemo da se nosimo sa onim što se dogodi.  

Potraga za osobom sa kojom nikada neće biti teško

Sve se češće traži „savršena“ osoba - partner ili prijatelj sa kojim nikada neće biti potrebe da osetimo veću frustraciju, da se ozbiljno ne složimo ili da popravljamo ono što je među nama narušeno.

Kao da verujemo da ćemo, ako pronađemo dovoljno kompatibilnu osobu, pronaći i odnos u kojem neće biti potrebno da prolazimo kroz neprijatne delove bliskosti.

Ali šta se dešava kada život ipak donese promenu?

Možemo biti savršeno usklađeni sa nekim u jednom trenutku: želimo iste stvari, imamo slične potrebe, isti pogled na budućnost. I upravo tada možemo imati osećaj velike sigurnosti.

Ali život menja ljude i okolnosti.

Menjaju se potrebe, posao, zdravlje, porodica, interesovanja, prioriteti. Ono što je nekada bilo lako može postati teško. Ono oko čega smo se lako razumeli može postati izvor neslaganja.

Ako tada nemamo iskustvo da je moguće ostati u odnosu i kroz frustraciju sama pojava razlike može početi da izgleda kao dokaz da je odnos pogrešan.  

Kada izbegavanje male frustracije uzrokuje veću

Ponekad osoba upravo zato pokušava da spreči pojavu konflikta. Prećuti ono što joj smeta, prilagodi se, odustane od neke potrebe ili izbegne razgovor koji bi mogao da naruši mir.

U tom trenutku to može izgledati kao bolja opcija.

Ako otvorim ovu temu možda ćemo se posvađati. Ako kažem šta stvarno mislim možda će se druga osoba udaljiti. Ako pokažem da mi nešto smeta možda ću ugroziti odnos. I tako osoba trpi određenu frustraciju kako bi izbegla onu za koju veruje da bi bila veća i opasnija.

Ali frustracija koja nema prostora da bude izražena ne nestaje. Ona se vremenom gomila. Ono što je u početku bilo podnošljivo postaje sve intenzivnije, sve dok u jednom trenutku ne počne da deluje ogromno, nerešivo i nepremostivo.

Tada prekid odnosa može izgledati kao jedino moguće rešenje.

„Ovaj odnos nije za mene.“

„Ne bi trebalo ovako da se osećam.“

„Sa pravom osobom ne bih imao/la ovakve probleme.“

I tako se ponekad započinje novi odnos sa nadom da će ovog puta biti drugačije.

U sledećem odnosu osoba može pomisliti: „Dobro, ovde se to neće desiti. Dovoljno smo slični.“

Može čak i otvoriti one konkretne teme koje su bile problem u prethodnom odnosu.

Ali šta se dešava sa izazovima na koje još nije naišla?

Ako nismo razvili kapacitet za podnošenje frustracije i reparaciju novi odnos neće nužno biti drugačiji. Samo se može pojaviti drugačiji problem.  

Zašto je strašno, ali važno, dati prostor neslaganju?

Ideja da dođe do neslaganja u naizgled dobrom odnosu može biti zastrašujuća.

Šta ako ne možemo da pronađemo zajedničko rešenje?

Šta ako se oko nečega zaista ne slažemo?

Da li tada nastavljamo odnos iako znamo da problem postoji?

Ponekad je odgovor - da.

 

Neka neslaganja će ostati prisutna u našem odnosu. Možda nikada nećemo želeti iste stvari u isto vreme. Možda nećemo uvek moći da pronađemo rešenje kojim su obe strane potpuno zadovoljne.

Ali možemo znati da se razlikujemo.

Možemo znati kako izgleda naše neslaganje, koliko prostora zauzima i kako se prema njemu odnosimo.

A možda ćemo vremenom pronaći i način da ga prevaziđemo.

 

Reparacija odnosa nije uvek jasan kompromis u kojem su obe strane podjednako zadovoljne. Ponekad je reparacija upravo sposobnost da ostanemo u kontaktu i onda kada nemamo dovoljno dobro rešenje.

 

Da možemo da kažemo:

„Ne slažem se sa tobom, ali te čujem.“

„Povredio/la si me, ali želim da razumemo šta se dogodilo.“

„Još ne znamo kako ćemo ovo rešiti, ali ne moramo zbog toga da odustanemo jedno od drugog.“

 

To je prostor u kojem se ponovo čujemo i vidimo, iako smo oboje frustrirani.

I možda je upravo tu jedna od najvažnijih razlika između odnosa koji nam pruža sigurnost i odnosa u kojem samo pokušavamo da izbegnemo nelagodu.

 

Sigurnost ne znači: „Ništa između nas nikada neće biti teško.“

Sigurnost više liči na: „Kada bude teško imaćemo načina da budemo u tome zajedno.“

 

Kapacitet za bivanje u odnosu i kapacitet za njegovu reparaciju pružaju sigurnost i odnosu i pojedincu.

Ja ću biti tu za tebe. I znam da ćeš ti biti tu za mene. Čak i kada smo frustrirani. Čak i kada se ne razumemo. Čak i kada još ne znamo kako ćemo nešto rešiti.

Jer odnos nije samo sposobnost da zajedno uživamo u onome što nam je lako. Odnos je i sposobnost da zajedno podnesemo ono što je teško.

I to je, možda, upravo ono što bi naš narod rekao “da zajedno pojedemo kilo soli.”

 

_________________________________________________________________________

Razumevanje psiholoških mehanizama kroz edukativne tekstove je prvi korak ka svesnosti, ali ono ne zamenjuje terapijski proces. Psihodinamika svakog pojedinca je jedinstvena i duboki uvidi se najsigurnije i najtemeljnije postižu kroz direktan rad u sigurnom prostoru psihoterapije. Informacije na ovom blogu su tu da vas podstaknu na razmišljanje, ali nisu zamena za profesionalni tretman.