Psihoterapeut ne rešava problem umesto klijenta. On mu pomaže da razvije kapacitet da ga rešava sam.
Klijenti ponekad dolaze na psihoterapiju sa pitanjem: „Šta vi mislite da je moj problem?“, „Na čemu ja treba da radim?“ ili čak „Recite mi šta nije u redu sa mnom.“
Nekada su nesigurni, zbunjeni ili nemaju dovoljno kapaciteta da sami sagledaju svoju ulogu u problemu zbog kojeg su došli. I sasvim je prirodno da od terapeuta očekuju pomoć u tome.
Terapeut može da pomogne klijentu da vidi ono što sam teško uočava. Može da primeti obrazac, ukaže na kontradikciju, postavi pitanje koje klijentu do tada nije palo na pamet ili ponudi svoje razumevanje onoga što se u terapijskom procesu događa.
Ali postoji važna granica.
Terapeut može da pomogne klijentu da vidi na čemu bi mogao da radi, ali ne može da odluči umesto njega šta treba ili mora da promeni.
Kada terapeut zauzme poziciju nekoga ko „presuđuje“ („Evo šta je Vaš problem i evo šta morate da menjate“) postoji rizik da preuzme deo odgovornosti koji pripada klijentu.
Na prvi pogled može delovati lakše kada neko drugi, posebno neko stručniji i iskusniji, donese odluku umesto nas. Međutim, takav odnos može klijenta postaviti u zavisnu poziciju. Ako poveruje da terapeut bolje zna šta treba da radi sa njegovim životom nego on sam, teško će razviti poverenje u sopstvenu sposobnost da donosi odluke i rešava probleme i nakon završetka terapije.
A upravo je to jedna od važnih stvari koju psihoterapija treba da omogući - da klijent vremenom postane sposobniji da samostalno razume sebe, donosi odluke i nosi se sa životnim okolnostima.
Šta onda radimo na psihoterapiji? I čemu nam je zapravo potreban psihoterapeut?
Psihoterapija, između ostalog, ima za cilj da dugoročno razvije kapacitete potrebne za samostalno i dovoljno dobro funkcionisanje.
Iako klijent na terapiju često dolazi sa vrlo konkretnim problemom, ne bavimo se samo njegovim trenutnim simptomom ili situacijom. Pokušavamo da razumemo njegovo celokupno funkcionisanje i načine na koje je tokom života učio da se nosi sa različitim situacijama.
Koje je strategije razvio? Zašto baš te strategije? Čemu su one nekada služile? Kakvu su mu korist donele? Od čega su ga štitile? A kako danas utiču na njegov život?
Naši načini reagovanja najčešće nisu nastali bez razloga. Strategija koja nam danas pravi problem često je nekada imala važnu funkciju. Možda nas je štitila, pomagala nam da dobijemo nešto što nam je bilo potrebno ili nam omogućavala da se nosimo sa okolnostima za koje u tom trenutku nismo imali druge mogućnosti.
Zato nije dovoljno samo reći: „Ne treba više tako.“
Potrebno je prvo razumeti zašto osoba radi to što radi i zašto to radi baš na taj način.
Tek kada možemo da razumemo funkciju određene strategije, možemo da ispitujemo da li je ona i dalje najbolja opcija i koje bi druge mogućnosti klijentu danas bile dostupne.
Tada psihoterapija ne podučava klijenta samo jednoj „ispravnoj“ reakciji. Ona mu pomaže da razvije širi repertoar mogućih reakcija i veština.
Klijent može da nauči nove načine komunikacije, regulacije emocija, postavljanja granica, donošenja odluka, suočavanja sa frustracijom i rešavanja problema. Ali još važnije, može da počne da razume kada i zašto bira određenu strategiju, šta njome dobija, šta gubi i kakve posledice ona može imati.
Jednom razvijena veština nije nešto što zauvek ostaje isto. Ona može da se prilagođava osobi, odnosu, situaciji i okolnostima.
Cilj zato nije da klijent dobije jedan univerzalan odgovor na pitanje „Šta treba da uradim?“ već da postane dovoljno sposoban da u različitim situacijama sam postavi pitanje: „Šta mi je sada potrebno, koje mogućnosti imam i koja od njih je za mene u ovom trenutku najbolja?“
Zašto terapeut jednostavno ne kaže klijentu šta da uradi?
Zamislite da ste početnik i želite da se uparkirate na određeno parking mesto.
Najjednostavnija, najbrža i verovatno najmanje frustrirajuća opcija bila bi da neko drugi uđe u automobil i uparkira ga umesto vas. Problem je što ćete sledeći put ponovo morati da pronađete nekoga ko će to uraditi umesto vas.
Druga mogućnost je da vam neko detaljno govori šta da radite baš u tom trenutku: „Sada okreni volan ovako. Dodaj malo gasa. Sada koči. Sada ispravi.“ Verovatno biste uspešno uparkirali automobil na to konkretno mesto. Ali šta se dešava kada je sledeće parking mesto drugačije postavljeno? Kada je manje prostora? Kada prilazite iz drugog ugla? Ponovo vam je potrebna osoba koja će vas navoditi.
Treća mogućnost je da učite kako parkiranje funkcioniše. Da razumete zašto i kada okrećete volan, kako procenjujete prostor, kada dodajete gas, kada kočite i kako prilagođavate svoje pokrete konkretnoj situaciji. Zatim pokušavate. Grešite. Ponovo pokušavate. Parkirate na različitim mestima i u različitim okolnostima. Vremenom ne samo da znate kako da se parkirate, već razvijate sposobnost da sami procenite kako da se parkirate u situaciji u kojoj se nikada ranije niste našli.
To je velika razlika između dobijanja rešenja i razvijanja kapaciteta za rešavanje problema.
I upravo zbog toga psihoterapeut ne daje jednostavne, kratke i direktne savete za problem sa kojim klijent dolazi.
Ne zato što terapeut ne želi da pomogne. Ne zato što ne ume da pomogne. I ne zato što želi da muči klijenta dugoročnim procesom. Već zato što cilj terapije nije da klijent postane dobar u praćenju terapeutovih uputstava. Cilj je da postane sposobniji da sam razume, bira i odlučuje.
A šta ako klijent ne želi da se menja?
Tu dolazimo do još jednog važnog pitanja - pitanja motivacije.
Klijent može veoma snažno želeti da njegov problem nestane, a istovremeno ne želeti da menja ništa u svom ponašanju.
Može želeti da oseća manje pritiska, ali ne želeti da promeni svoju rutinu. Može želeti drugačiji odnos sa partnerom, ali ne želeti da rizikuje da otvoreno kaže šta mu je potrebno. Može želeti da bude manje anksiozan, ali ne želeti da odustane od ponašanja kojima pokušava da kontroliše svaku neizvesnost.
U takvim situacijama nije dovoljno želeti drugačiji ishod. Potrebna je spremnost da se istraži i sopstveni doprinos načinu na koji se do tog ishoda dolazi.
To ne znači da je klijent kriv za ono što mu se događa.
Odgovornost nije isto što i krivica.
Preuzeti odgovornost znači početi da prepoznajemo onaj deo situacije nad kojim imamo uticaj - naše izbore, reakcije, očekivanja, načine zaštite i načine na koje održavamo određene obrasce.
Promena je često neprijatna upravo zato što zahteva odustajanje od nečega što nam je, čak i kada nam više ne koristi, poznato i na neki način važno.
Zato motivacija za psihoterapiju nije samo: „Želim da moj problem nestane.“ Potrebna je i spremnost da se pitamo: „Šta ja radim što doprinosi tome da ovaj problem opstaje, i da li sam spreman da pokušam nešto drugačije?“
Terapeut može da pomogne klijentu da postavi ovo pitanje. Može da mu pomogne da vidi obrasce koje sam teško uočava, da razume njihovu funkciju i da istraži nove mogućnosti.
Ali odluka da nešto zaista promeni pripada klijentu.
Jer ako terapeut odlučuje umesto klijenta, možda će mu pomoći da reši jedan konkretan problem. Ali ako zajedno sa klijentom razvija njegovu sposobnost da razume sebe i donosi sopstvene odluke, onda mu pomaže da se bolje nosi i sa problemima koji će tek doći.
Psihoterapija zato nije prečica do rešenja.
Kao što u učenju bilo koje druge veštine ne postoji način da neko drugi zauvek parkira automobil umesto nas, ne postoji ni terapeut koji može da živi naš život umesto nas.
Terapeut može da pokaže pravac, postavi pitanje, ponudi perspektivu, ponekad i jasno ukaže na ono što vidi.
Ali na kraju, klijent je taj koji uči da drži volan.
___________________________________________________________________________________________________________________________________Napomena: Razumevanje psiholoških mehanizama kroz edukativne tekstove je prvi korak ka svesnosti, ali ono ne zamenjuje terapijski proces. Psihodinamika svakog pojedinca je jedinstvena i duboki uvidi se najsigurnije i najtemeljnije postižu kroz direktan rad u sigurnom prostoru psihoterapije. Informacije na ovom blogu su tu da vas podstaknu na razmišljanje, ali nisu zamena za profesionalni tretman.
